Sretnem li te

   A šta ako te sretnem srećnijeg i lepšeg? Šta ako mi tvoj osmeh u život ponovo unese nemir? Šta ako preda me staneš zadovoljan, ozaren i nasmejan? Šta ću ako mi kažes , glasom punim samopouzdanja, da sve je idilično u tvom savršenom životu? Da voliš do neba. Da si voljen. Da ljubiš kao nikad pre. Kuda ću da pogledam vidim li sunce u tvojim očima i zanos na tvojim usnama? Kuda ću sa sećanjima počnu li mi navirati na oči?
  Šta ću ne odglumim li sve po davno predvidjenom scenariju? Šta ću oda li me glas, boja mog lica i drhtaj mojih ruku? Šta ću izda li me laž, ta naivna neistina kojoj se bezuslovno predajem i u čijem zagrljaju ja tražim udobnost? Šta ću spadne li mi maska hrabrosti i sreće i ostanem li pred tobom kao ogoljeno drvo, nago i ranjivo? Šta ću počne li se nanovo okretati onaj stari, zardjali nož u mojim grudima i ja, stojeći ispred tebe, počnem krvariti? Šta da radim izda li me snaga i padnem li na kolena kao grešni pokajnik pred sopstvenim nedelom?
  Šta ću kada ti pogledom uprtim u tvoja ledja poželim još jednom "zbogom" i kada ponovo ostanem u samoći? Šta ću sa svim onim rečima koje spremah mesecima, godinama, a neimah snage izgovoriti ih? Šta ću sa slovima imena tvoga urezanim u okorelo srce, tu ispod duše moje?
  Kuda da se zaputim nakon što mi okreneš ledja i podješ tom stazom života svoga na kojoj za moja stopala nema puta? Ka kom vidiku da se okrenem kada u ovoj tmini slepilo moje sem tebe ne vidi ništa? Kuda ću sa koracima koji me po bespućima sećanja vode i to uvek ka tebi? Kuda ću sa mislima što se danonoćno roje i množe i sa svim onim pitanjima na koja odgovore ne dobih?
Šta ako svoju poslednju nadu ubijem iz nehata sebičnom željom da vidim te još jednom?

Šta ću ako shvatim da sve se promenilo medju nama i da se više i ne sećaš dana provedenih kraj mene?

Šta ću ako te sretnem?

Šta ću ako te sretnem srećnijeg i lepšeg?