Pećina

 

   Slike koje ne viđamo više ostaju zamrznute u pamćenju onakve kakve su jednom bile. Nikada se ne menjaju, ne blede, a lica koja ih upotpunjavaju nikada ne stare. Posle izvesnog vremena počnu da nas muče, u svoj svojoj lepoti i našem neznanju. A daleko u dubinama tame želje se umnožavaju, kao kakvi još neotkriveni okeanski organizmi. Onda iznenada, bez ikakvog upozorenja, isplivaju na površinu nošeni talasima i gurani vetrovima.

 Fosili prošlosti zaleđeni u tamnim dubinama sećanja, ledeni kao santa što je onomad potopila onaj čuveni brod, podsećaju svest i podstiču htenje, nemo i cinično, onako bez skrupula i misli o posledicama.

 Prošlosti kada prođu i kada se iz pepela izdignu slike dana davno proživljenih, čežnja oživljava. Kao pustinjski kaktus, koji nakon par kapljica kiše procveta, prošara crvene stene, žuti pesak i jesenje boje svelog žbunja, svakim me svojim trnom ubode u plućnu alveolu pa ona pukne i telo ostane bez daha.  

   Danas mi se tri puta plakalo. I sva tri puta iz istog razloga. Prisetim se dana, pohrlim u prošlost, spotaknem se o sasušeni koren davno umrle biljke i padnem. Na lice, usne, beonjače i trepavice mi se zalepe malena crvenkasto-zlatna zrnca, a laktovi i kolena prokrvare bojom kaktusovog cveta.

 I kuda ja to trčim? Kom tako bitnom povodu dozvolim da me zavede? S koliko se to malo ponosa vraćam na mesto svog poraza?

 Pridignem se, pogledam u presjajno sunce i nastavim dalje dok mi sam djavo pred očima izlistava stranice izlepljene slikama. Ne vidim ih baš najbolje, zenice me žuljaju zbog peska koji ih iritira, ali ne plačem. Nemam kad. Žurim ka prošlosti. Ubrzavam bosonoge korake, zemlja se podamnom žari, a oštro mi kamenje seče kožu. Ponekad posrnem. Sa svakim od tih prašnjavih koraka osetim novu težinu olova oko nogu. Ali neka! Znam za nagradu koja me čeka na kraju, nije ovo prvi put da sam na ovoj stazi. A neće biti ni poslednji.

 Mišić na stopalu mi se cepa, nožna tetiva isteže, a dah prekratak postaje. Još malo. Još samo malo. Izdrži!

 Ovu maratonsku stazu od četiristotine koraka ja prelazim u trenu. I svaki put u poslednjih četiristotine dana sve brže. Našao sam prečicu. Upamtio sam sve one uvele biljke i njihovo korenje što štrči, sve one oštre stene, trnovite kaktuse i lažne oaze. Dobro sam, veoma dobro, upamtio ovaj put. Upamtio sam i nezainteresovana lica pustinjskih životinja. Upamtio sam i neshvatljivo privlačan, mazohistički, osećaj koji me je gonio dalje, dublje, brže.

 Bez daha ostajem pred ogromnim drvenim vratima prošlosti. Ne mogu da dohvatim niti jednu od dve poluzarđale alke koje su visile sa njih. Osvrćem se, gledam levo pa desno. Zavlačim ruku u šupljinu kraj samih vrata i nalazim nedavno pohranjen tronožac. Izvlačim ga, stajem na njega i obema rukama grabim za metalne alke, vrele od pustinjskog sunca. Podsećaju me na okove. Ne marim. Dobrovoljno pružam obe šake ka njima. One mi prže tanku kožu na dlanovima i zakinute zanoktice. Odgurujem vrata dok mi onaj tronožac izmiče ispod nogu.

 Tišina me okružuje. Narušava je jedino lupetanje krila neke neobično velike ptice tamo negde visoko iznad moje glave.

Iza poluotvorenih vrata osećam svežinu. Oprezno stupam. Kroz prostor se čuje samo odjek mog daha. Stopala mi se hlade, iritirana koža umiruje. Samo srce lupa u nejednakom ritmu, ali ne u grudima, nego negde niže, u stomaku. Ja znam da to nije od žurbe, jurnjave i žege.

 Oči mi ne vide ništa. Zenice se i dalje šire. U apsolutnom mraku nema senki. One su ostale izvan natrulih dveri, u svetu zvukova, pokreta i mirisa.

Najednom, u savršenom hronološkom redu, na memljivim zidovima, jedna po jedna, ređaju se slike. Poznate slike osmeha i nadanja. Poznate slike obećanja. Svaka od njih donosi sa sobom dodire svežih kišnih kapi, mirise mediteranskog osunčanog jutra i boje okeana. Sklapam oči, zastajem i punim plućima udišem taj momenat. Oko me i dalje žulja, dlanovi peku, posekotine krvare. Ja se osmehujem. I znam: ne traje to dugo. Nikada ne traje dugo. Nikada duže od par minuta.

 I uvek pre odlaska zahvalim Bogu na tim danima u prošlosti. Zahvalim i Djavolu, a on sam zna zašto.

   Kada se teška vrata tiho zatvore iza mojih leđa, ja bez snage ponovo onaj isti tronožac sklanjam u stranu. Znam da trebaće mi opet. Izlazim iz senke. Osveženu kožu, ispucale usne i vlažne oči izlažem suncu. Ma kome još treba ovo sunce kada su mi u onoj dubokoj tami čudne prostorije bez života svetleli trenuci proživljeni u prošlosti?

 Zagledam se u dug put predamnom i bez žurbe, pognute glave nevoljno sledim otiske sopstvenih stopa u prašini, stopa koje su do pre koji tren hrlile u suprotnom smeru.