Ograda između

I

 

   Nikada se nisam plašio groblja. Ni spomenika, ni mrtvih duša, ni aveti. Ipak, ove večeri hodeći pokraj, činilo mi se, beskrajno duge ograde iza koje su počivale doveka uspavane duše telom mi prolazi jeza. Ulica je dobro osvetljena žutim svetlima, nekoliko prolaznika i redak saobaćaj nadao sam se, skrenuće mi misli. Međutim, na Strah me je podećao snažan i neugodan miris koji je dopirao iz ugla zamračenog visokim borovima, a koji su zaklanjali snop bolesno blede svetlosti ulične rasvete. U tom su se uglu nalazile prodavnice pogrebne opreme dok je iza njih, u dubokoj tami, štrčala poluzarđala metalna kapija, širom otvorena, kao da nekoga raširenih ruku nestrpljivo očekuje.

  Letnji mrak je pao pre više od sat vremena. Malene prodavnice nesnosnog mirisa bile su zatvorene odavno. Žuto svetlo u njima bacalo je čudne, mistične senke na drvene kovčege zaklanog bukovog drveća. Uskoro će ove škrinje postati večni dom i poslednja odaja za nekoga ko još uvek, možda, ni ne misli o smrti. Sedi negde s prijateljima, pije svoje poslednje piće i zbija neslane šale na tudji račun. A lepo su izrezbareni i ukrašeni ti kovčezi. Raznih oblika i veličina, ali uvek te neke slične boje drveta; neki tamniji, neki svetliji. Ne, pokojniku sigurno neće biti nešto posebno važan njegov izgled, oblik, materijal, boja i cena. To je stvar prestiža onih koji ostaju iza njega u životu i onih koji nastavljaju dalje. U ovoj prodavnici kraj koje sam, čini mi se, mileći prolazio, kovčezi su bili poređani jedan pored drugog u dva-tri reda. U ovoj igri senki delovali su kao da će se svakog trenutka iz njihove unutrašnjosti neko pridići, cičeći i vapeći za toplom krvi u svojim venama, za zagrejanim mišićima, vlažnim jezikom i beonjačama, adrenalinom i bar još kojim danom života. Kome li sve ono nije stigao reći da ga voli? Kome li sve nije stigao oprostiti, kome li nije stigao tražiti oprost? Za mnoge, na žalost, vremena više nije bilo.

 Dok si živ misliš sve ćeš postići, imaš kada. Čekaš na važne događaje da ti se dese, zamajavaš se sitnicama, siromašnim dušama nebitnih osoba koje te okružuju svaki dan, kao što lešinari okružuju plen koji se još uvek, polumrtav, bori za sopstveni život. Ali ne znaš da je vreme ono što je dragoceno, da je vreme, u stvari, ono čega je sve manje. Ne znaš dok ne bude isuviše kasno. Onda žališ za propuštenim, priželjkuješ makar još jednu priliku, još samo jedan dan, ma samo nekoliko sati života.

 

II

 

   Od kad znam za sebe sa svojom sam bakom posećivao groblja. Sahrane, godišnjice, nekakvi praznici koji mi tada nisu bili jasni, obilasci bližnjih... Jedan po jedan, mojoj su baki i mom dedi umirali prijatelji, poznanici, rođaci. Baka i ja smo ih uglavnom sve ispratili. Nagledao sam se uspavanih tela u drvenim sanducima i naslušao svakakvih jadikovki. Ne znam zašto, ali nikada mi nisu zvučale iskreno. Valjda i zbog tako mirnih lica upokojenih, koji su onako smireno, bez pardona, ignorisali sve zvuke, pokrete, mirise i boje oko sebe. U malim očima deteta zlatni odsjaji plamena na vrhovima sveća koje su se topile ulivali su nelagodu. I moram priznati, više me je nekako bilo strah živih osoba zavijenih u crno, koje su kao neke strašne aveti podzemnih svetova igrale i pevale zavijajući oko odra. Tako, od malena, istreniran i naviknut na život sa smrću, na nju sam gledao potpuno drugim očima. Bila je to neizbežna stvar koja se, pre ili kasnije, desi svakom živom stvoru. Muka je ostajala onima koji su za kovčegom nemo hodili. Ili bar nekima od njih.

   Apatinskim grobljem dominira spomenik porodične grobnice familije Špajzer. Nalazi se na kraju jedne staze. Nekada je to možda bio središnji deo groblja, ali kako se ono godinama i decenijama unazad širilo, ovaj se spomenik sada nalazio na krajnjoj severo-zapadnoj strani.     Na ogromnoj, koliko se sećam, četvorougaonoj piramidalnoj bisti koja je mogla biti i ulaz u samu grobnicu, nalazio se nekoliko metara visoki crni krst. Na njemu je muška osoba držala u naručju drugu osobu, mislim devojku, klonule glave i opuštenih ruku. Iznad njih je stajala još jedna osoba, tužnog i detinjastog izraza lica, a sa desne strane, na krstu su se nalazila dva anđela raširenih krila. Po gradu su se ispredale priče kako su jednog, ili par anđela koji su se nekada nalazili na levoj strani krsta ukrali nikada pronađeni počinioci, tobože zbog njihove vrednosti jer su bili od nekakvog plemenitog metala. Zašto nisu nestala i preostala dva ako su bili jednake vrednosti, nisam znao. Tada sam, kao dete, naivno mislio da su se kradljivci sigurno pokajali zbog svog lopovluka, ili se sažalili na one koji počvaju ispod crne ploče, pa su ih ostavili na miru. Danas mi se nekako čine nemogućim saosećajni i sažaljivi lopovi.

 Sve u svemu, koliko mi se činilo, porodica Špajzer u gradu više nije imala potomaka i grobnica je bila prepuštena sebi i komunalnim radnicima koji su održavali groblje. A Špajzerovi su bili samo jedna od nemalog broja nemačkih, jevrejskih, srpskih, muslimanskih, mađarskih i mnogih drugih porodica čija su se imena mogla pročtati na nadgrobnim pločama. Svaka od tih ploča pričala je i priču o samom gradu, njegovoj dugoj istoriji, ljudima koji su u njemu nekada živeli, gradili ga, ili razarali. Te su me priče vraćale u davnu, pradavnu prošlost.

Angelika Problt geb. Prokelch  1765-1814,  “Gott, Dein Weg ist heilig” (ili tako nešto),

Hier ruhen: Julius Szauter , geb. 16.Feber 1852. - gest. 1.Dez. 1920,

Csaba Silagy, 1941-1987, …

 Pored većinski ćiriličnih natpisa na spomenicima, koji u stvari nisu garantovali da se radi o isključivo srpskim porodicama, ovo je mesto postalo dom, poslednje prebivalište u Nemom gradu i mnogih Albanaca, Makedonaca, Slovaka, Rusina, Roma, vojnika, komunista, ateista, vernika, narkomana, rokera, ubica i ubijenih.

Koliko li je samo različitosti bilo na jednom mestu!

  Baka mi je prilikom svake posete groblju pričala čudnovate dogadjaje iz života počivših. Po povratku kući zastajali bismo pored zanimljivih nadgrobnih spomenika od kojih je svaki za sebe nosio posebnu priču.

-„Ova je devojka umrla na sopstvenom venčanju“- rekla bi pokazujući glavom ka skamenjenoj devojci odevenoj u belo koja je, tada mi se činilo, spavala, držeći u ruci beli buket takođe okamenjenog cveća.

-“A ovde je majka sahranila svako svoje dete. Ni jedno nije poživelo više od dve godine”. Tih malenih šest humki me je posebno opčinjavalo. Poređani jedni pored drugih uz popločanu stazu, ovi su pomalo zapušteni grobovi podsećali prolaznike na sve njihove strahove. Neki od njih su tuda ubrzavali korak, neki okretali glavu. Retko ko bi zastao, ostavio cvet, ili upalio sveću.

-“Ovu je devojku iz ljubomore ubio njen nesuđeni muž, a onda se bacio sa balkona. Stanovali su u onoj staroj, zelenoj  zgradi u centru, znaš?”- Klimnuo bih potvdno iako nisam imao pojma koja bi to zgrada mogla biti. U mojoj glavi ona je bila smeštena u neki čudnovati grad, u ulicu u koju malo ko zalazi, osvetljenu samo jednom slabašnom svetiljkom koja se neprestano gasila i palila.

 Svaka je priča, ma koliko kratka, bila za mene i moju maštu beskonačno zanimljiva, bajkovita. I svaki put po povratku s groblja istim bih žarom i sa istim zanimanjem baki postavljao uvek ista pitanja o istim grobovima i slušao iznova, kao da mi je to prvi put, već nebrojeno puta ispričane priče.

Svaka je poseta apatinskom Novom groblju za mene bila svojevrstan odlazak u teatar. U njemu je samo jedan narator vraćao u život sve one likove i njihove meni, iznad svega, zanimljive sudbine

   I tako sam ja, još kao mali uvideo da istinske razlike među ljudima nema. Pogotovo ne na ovom mestu.

Jednoga dana iza nas će ostati samo dela, dobra, ili loša. Govoriće o nama i našem karakteru. Neke nove, možda još uvek nerođene bake će, onako usput, u prolazu, pominjati i naše sudbine, budemo li te sreće da one istinski nekome budu zanimljive. Ali, o tome bi trebalo misliti još za života: o svojoj sudbini i delima koja činimo.

 

III

 

   Dvadesettri su sata. Iz misli i sećanja prenuo me je odjek zvona s neke daleke crkve, da bi ga u istom trenu nadjačao prodoran zvuk sirene automobila praćen iznenadnim, neprirodnim vrisakom koji se oteo iz nečijih grudi odjeknuvši mirnim ulicama usnulog grada. Kao mrlja kafe na malenoj tacni jedna je silueta kao okamenjena stajala na sred puta. Tišina je bila nestvarna.   U samo jednom trenu mogla je upravo to biti mušterija za neki od osvetljenih kovčega koji su stajali u redu čekajući u fino uređenoj prodavnici pogrebne opreme nemirnog naziva “Mir”. Krošnjama topola zašuštao je vetar. Siguran sam bio: upravo ovoga trena smrt je prohujala iznad nas i pošla dalje svojim putem, u potragu. U koga li će sve noćas uperiti prstom?

 Krv mi se na momenat ohladila, venama prošla jeza, a u nozdrve se uporno pokušavao nastaniti opor miris ustajale vode i poluubuđalog cveća koje je trunulo u plastičnim i staklenim vaznama. Koračao sam dalje pognute glave. Visoki i vitki mediteranski borovi izvirivali su iza sive betonske ograde kraj koje sam prolazio i radoznalo se zagledali u ulicu. Bili su nešto tamniji od noći koja je pala preko njih. Vetar im je njihao špicaste vrhove kojima kao da su po nebeskom svodu pisali sve one neispunjene želje usnulih duša koje su počivale duboko u zemlji, tamo negde kraj njihovog korenja.

   Ostao sam sam na ulici i ubrzao otežali korak. Grobljanska ograda mi se činila beskonačnom. Sena neke malene životinje provukla mi se između koraka, praćena lavežom psa iz kuće preko puta. Novi nalet južnog vetra činio je ovu, inače toplu podgoričku noć, još toplijom. Sušio mi je ispucale usne. Bio sam žedan.

  Žurio sam rešen da ovaj put idem do kraja. Neću posustati. Neću se predomisliti. Neću ustuknuti.  

Ulična svetiljka kraj koje sam prolazio se ugasila.