Dva pitanja

 

  Da me pitaš, sada bih seo na avion i doleteo ti. Sto puta sam pomislio: blago li je onim pticama što daleko lete, blago li im je i svaka im čast na hrabrosti! Tako malo srce imaju, al' lavlje. One znaju da bi trebalo da pođu, a znaju i kada. A ja, homosapiens, čovek od svesti i razuma, samo ja još uvek na ta dva pitanja nemam odgovor. Postavljam ih sebi iznova, guraju mi se tu pred nosom iskačući u prvi plan čas jedno, čas drugo. Ja stojim tu kao ona kamena Sfinga što gleda u neko siromašno i zapušteno egipatsko naselje ispred sebe i ne pomera se, dok more ljudi talasa i graje oko nje. Podvila je rep ispod svog tela, uzdigla glavu i to je sve što je uradila za poslednjih par hiljada godina. Osim što joj je otpao nos, nikakve promene nije doživela za svoga postojanja.

 Sve se već okrenulo za stoosamdeset stepeni; leto se pretvorilo u zimu, jutarnja rosa u mraz, cvet narandže u plod. Tamo, ispod one strehe, gde smo se onomad krili od letnje kiše sad januar ledenice stvara, a ja i dalje u rukama, kao dva vruća krompira, držim ista pitanja i na svako od njih imam po dva odgovora: ono koje želim da čujem i ono zbog kojeg me sumnje more.

  I zašto se sa tobom sećam samo kišnih dana? Dvesta puta se Zemlja već okrenula oko Sunca, a ja nikako da potisnem iz sećanja onaj tren kada nas je nasmejane, na sred ulice, iznenadio pljusak. Sa sivog neba se stropoštao na nas u trenu, toliko bučno da mi ta muzika još uvek tutnja u ušima.

U tri skoka skrili smo se pod jednu strehu bez oluka s koje su se slivale kišne bujice. Neka čudna svežina se dizala sa zemlje, miris ozona, bubnjanje kiše i toplina tvoje blizine, sve to pomešano u moja osećanja, tog dana i tog trena ispod male strehe, dok ćutim pored tebe.

 Sagnuo sam glavu i gledao užurbane potoke na tlu dok su sebi krčili put i u tvoja bosa stopala koja su na pola kisnula. Kapljice su padala i odskakivale po njima, a tvoji su ih prsti mirno dočekivali i puštali da se slivaju niz njih. Kovrdžava kosa ti se od vlage još više uvila i ja sam već tada znao da će mi taj prizor zauvek ostati pred očima.

Da znam da slikam takvu bih sliku napravio. Znam, bila bi to slika vrednija i lepša od bilo koje na svetu. A kako i ne bi kad već sada, dok postoji samo u mojoj mašti i mom sećanju, ona vredi toliko? Onda bih tu sliku izneo na aukciju. Uživao bih dok se ljudi nadmeću kome će da pripadne, a ja bih, onako sebično, na kraju sliku uzeo, stavio  pod mišku, rekavši im da ona u stvari i nije na prodaju. Ona nema cenu.

Ali, eto, ja ne znam da slikam.

Da znam da pevam i komponujem, već odavno bi zvukovi tog dana bili muzika za dušu, a stihovi pretočeni u rime iz mojih bi se usana otisnuli preko sva tri mora što nas sada dele. Pevao bih i svirao dok me ne ophrva san, dok tebe, tamo negde s druge strane planete, ta muzika jutrom budi, već zamisljam, mameći ti sećanje na mene i osmeh na lice. Pevao bih i svirao u cik zore, dok još i ptice u krošnjama spavaju, dok taj isti san teram sa lica, da bih tebe na vreme tom muzikom i pesmom uspavao i poželeo ti laku noć.

Ali, eto,  ja ne umem da pevam i ne znam da komponujem.

 

   To je bio dan kada sam znao da te volim.